ЛИТЕРАРНИ РАДОВИ УЧЕНИКА

Датум објаве: 17.03.2026.

РИЈЕЧ

Ријеч је утјеха, снага и моћ.

Ријечју се кријепимо, бранимо и славимо.

Образ чува, али и крњи.

Закон брани кад олује пролазе.

Испразна, снажна, туђа или своја,

она спасава.

Мјериш је душом, срцем или главом,

свима је страна.

Али, чују је, звонко се пробија

кад све затаји.

Док ријеч имаш, жив си.

Кад је говориш, храбар си.

Ако је оћутиш, мудар си.

Немој само да је изгубиш.

Драгоцјена је.

КАД ТИ ЈЕ НАЈТЕЖЕ, ДЈЕЦА ТИ СЕ РАЂАЛА

Живот је игра у којој некад добијеш, а некад изгубиш, залуташ стазом коју ниси ни примијетио. Оставе те људи за чије осмијехе си се заклео да ћеш памтити, а они постану само прашина у дашку твом. Чудно је то да наш народ  у тим тренуцима окрене леђа нечему што је волио, правећи се да то никад није ни познавао.

У тренуцима плача, кад суза једна неумитно и лагано клизи низ драге образе твоје, те њежно и нечујно падне на кољена, тада ћеш се запитати и тражити поглед њен, поглед те трунчице коју зовеш срећом. Дјеца то не разумију, њихове мале главице препуне свакојаких мисли и несташлука само гледају, а опет осјећају и оно што им не кажеш. Све те муке којима одолијеваш, љубомору, ватру и љутњу коју избјегаваш и дубоко у себи никада не пустиш да изгори до краја, њих остави са стране и окрени се дјеци својој. Они су ти који у теби буде наду и жељу за боље сутра, за њихове животе ти се бориш и за њихове кораке ти умиреш. Доброта која  буди сваки осмијех, срце које загрије сваку собу, поглед твој који њихове очи траже, таквим људима дјеца се рађала. 

Дијете је дар Божји, душа Божја , десна рука коју чврсто држиш не пуштајући да исклизне. Том младом срцу које убрзано куца, а куца само за тебе, подари му вјеру Божју, а Он ће теби дати све. Родиће зоб, узрит ће класје, само нека буде рода, вјере и спаса. Бог ти подари оно што ти треба, а не што желиш, па зашто онда жељети богатог у плоду, а не у роду. Дијете је сјеме свега светог, његове ријечи су говор Божји, па зашто онда не слушаш позив звона црквеног и милост која тихо пјевуши.

За сваку непроспавану ноћ, дјеца ти се рађала! За сваку ружну ријеч, дјеца ти се рађала! За сваки бригу, бијес, невољу, дјеца ти се рађала! Када ти је најтеже, када ти се срце слама, само једну жељу замислим, једну молитву изговорим, један поглед ка небу упутим и међ уснама кажем: „Кад ти је најтеже, дјеца ти се рађала.“

Теодора Кнежевић, I-3

СВЕТИ САВА

Познати су храбри срби

Од колијевке су у борби,

Али ипак спусте главу

Пред великог светог саву.

Пред иконом што тихо сја

Његов лик нас обасја,
Па се народ снажно диже
Уз њих сава тихо стиже.

Из манастира до планина

Свјетлост његова до данас тиња,

Учио нас да се прашта

Да се правда, срцем машта.

Његов пут нас и сад води,

Сваком срцу да угоди

Да чинимо дјела права,

Да се слави његова слава.

Дјеца поју: знање, знање,

Уз молитве и покајање

Јер кроз сваки њихов дан

Сава чува српски сан!
 

Тамара Тодоровић, II-3

СВЕТИ САВА

У тихом свитању, када се роса још држи за траву као да не жели напустити загрљај ноћи, чини се, преко брда, просипа се нека посебна свјетлост. Није то само сунце, то је она иста свјетлост што је још од давних времена освјетљавала путеве људима жељних знања, мира и добра. Кажу да таква свјетлост има име – Свети Сава.

Свети сава је био попут планинског извора који се рађа у тишини, али постепено прераста у ријеку која храни свијет. 

Рођен као Растко Немањић, могао је живјети у раскоши дворова, али је слиједио позив срца, онај дубоки унутрашњи глас који га је водио ка духовности. Кад је оставио краљевски плашт и обукао скромну монашку хаљину, као да је и сам постао дио природе, једноставан али снажан, тих али дубок.

У Хиландару, заједно са оцем, подигао је дом молитве и учења, мјесто гдје се мисао уздизала као што се дим тамјана диже према небу. У Србији је донио ред и мир, отворио школе и училишта, подучавао народ да је знање свјетиљка која не гори за једног већ за све. 

Постао је први српски архиепископ, уређивао цркву и државу, све то чинећи не као владар, већ пастир који жели да његово стадо иде правим путем.

Понекад се чини да његов глас допире у тишини, као шапат вјетра кроз борове. И данас, када се упале свијеће у његову част, када дјеца изговоре пјесму о њему, као да све накратко стане. А свако, ко се макар на тренутак заустави, осјети да тај пламен није само у воску свијеће, већ и у срцу и да је то насљеђе светог саве, најсјаније и најтрајније од свих његових дјела.

Теодора Кнежевић, II-3

СВЈЕТЛОСТ КОЈА ЈЕ КАСНИЛА ЗА ЊИМ

Пусто је. Негдје далеко, смјештено иза високих и оштрих борова, изгубљено међу редовима сиромаштва и смрти, сакрило се оно зрно соли што буди наду у људима, а ми смо га крваво судили. 

Мрак је. Тако хладан и смирен стоји испред тунела као да му се раван супротставља, као да себи тражи противника. А опет, испод тог танког леда крије се одјек дјечјег смијеха и окус сланих суза што мајчина рука благо брише. Рођен је под распареним небом и криком муње. Рекли су да је дијете таме. Једна жена је знала, биће дијете свјетлости. Тај дјечак је и даље ту. Његове мале ноге брзо трче у околини, а они високи борови штите његово наивно срце од људи гладних душа, од рана које никад сасвим не зарасту. 

Тишина је. Лагано тапкање кише буди у срцу страх и ону тиху неизговорену потребу  за повратком у сигурно, у топло. Из далека видим те кораке како прелазе стари пут и гутају их сјене шуме. Увјеравам се да је отишао, да није одустао. Пред тунелом су свјежи отисци и он већ корача у тами. Прошло је толико времена, а он као да је заустављен баш на том мјесту. Мисли и идеје крећу се кроз тунел и сударају о дебеле камене зидове. Враћају му се у дланове као варнице које пеку, али не сагоријевају. У мраку, човјек почне сумњати у себе. Сваки корак постаје безначајан. Сваки уздах је тежи од претходног, као да све полако губи смисао, па чак и он сам. Осјећао се као затвореник који види слободу на самој ивици.  Увијек корак даље. Тако близу, а тако недостижна. Сурову тишину замијенили су вика и подсмијеси људи који су одавно остали иза њега. Ипак, њих је најјасније чуо. Ругање одјекује гласније од подршке. 

Чудно је. Бити толико сигуран да се тамо, на крају тунела, крије оно за чим трага годинама. Нешто што само он види док други гледају у празно небо. Шапат који припада само њему. Вјера да енергија треба бити слободна, чиста, доступна свима, као свјетлост, као ваздух. Не нешто што се затвара у туђе дланове и због тога наставља. Старе кораке замијенило је трчање. Ријечи које кратко трају, а вјечно боле, остале су иза њега, изгубљене негдје у дубини тунела. Варнице које су некад пекле сада горе. Постале су пламен у његовим рукама, сада зна. Свјетло које се скрива не изазива у њему сумњу , већ жудњу за слободом коју ми још не разумијемо. Трагао је за кључем, његовим кључем универзума. Он трчи. Кораци су тешки, уздаси хладни, мисли да касни. Свјетлост трепери, мирише слобода, али се и удаљава. Његови кораци убрзавају, мисли пробијају зидове, бори се против њих, али узалудно. Никада је неће достићи. Он ни не види слику иза њега. Пламен који носи освијетлио је градове, обасјао улице и украсио домове. Свјетло је ту, увијек је било ту. Он је пробио тунел, а ми сада ходамо у његовом свјетлу. Занесен, заборавио је погледати иза себе. Подигао је торањ према небу, желећи да свијет обасја без жица, без граница, али торањ је остао нијем. Не зато што идеја није била велика, већ зато што свијет није био спреман. Град у ком је свјетлост постала оружје надметања. Све је остало иза њега и одједном је све утихнуло. Свјетлост се распламсала и обојила таму бојом моћи и славе. А дјечака више није било, као да се растопио у њој, којој је цијелог живота трчао у сусрет. 

Свијет је напокон продисао без вјечне таме, а погледи су се уздизали ка бљештавилу које је промијенило ток времена. Њега није било међу тим погледима. На крају тунела није га чекала гомила људи. Само тишина једне собе и голуб који му је слетио на прозор. Он никада није престао вјеровати да свјетлост припада свима. Слава коју је заслужио није га пронашла. Смрт га је дочекала  тихо, готово исто онако како је и започео свој пут, у сиромаштву, у тишини, далеко од свјетла позорнице. Можда баш у томе је и скривена трагедија и срећа. Не улијева се свака немирна ријека у мирно море. Неке су сувише снажне за тишину, сувише свијетле за таму и зато наставе да теку кроз вријеме. У ситним пукотинама његове самоће крила се и будућност. Она иста дјечја срећа, невине жеље и даље су ту, дубоко уткане у срж живота . Зато данас славимо године од рођења Николе Тесле, не само једног научника, већ визионара и борца. Понекад помислим, можда је трунчицу свјетлости посадио у свакоме од нас, да наставимо тамо гдје је он стао, да градимо нова свјетла, али без тамног тунела осуде. Постоје људи који не дочекају свјетлост којој теже, али је оставе другима да у њој живе. 

Можда је и он мислио да није стигао довољно далеко, да је свјетлост увијек корак испред њега. Није знао да је управо у тим корацима пробијао мрак за све нас. Његова самоћа није била празна. Била је испуњена сновима већим од времена у којем је живио. Зато данас ходамо путевима које је он освијетлио, не као сјенка прошлости, ваћ као доказ да ниједан труд учињен за добробит човјечанства не нестаје. Можда није пронашао мирно море. Можда његова ријека никада није успорила, али је промијенила ток свијета. Његов тунел више није мрачан, он сада свијетли  у нама.

                                                                                                            Теодора Кнежевић, II-3

СРЦЕ КОЈЕ ШАПУЋЕ ТВОЈЕ ИМЕ

Јесен је. Улице нашег града посуте су нијансама жуте и црвене боје, бојама јесени. Шуштање лишћа под ногама тихо одјекује стазом док онај хладни октобарски вјетар гура моје кораке низ улицу. Ту улицу највише волим.

Старе куће и виле складно прате сваку промјену природе. Њихове приче са сваким мојим кораком постају важније од оних дјечјих које сам давно, помно упијала. Нећу ти признати да сваки тај корак води ка теби. При крају улице, гдје старо полако нестаје пред сјајем новог, а елегантне виле се претварају у хладне модерне зграде, налази се кућа чији зидови шапућу приче незаборављених дана. Та кућа није онаква на које си ти навикао. Напротив, њени прозори су стари и прљави, а дрво око стакла претрпјело је сваку капљицу тешке кише и сваку пахуљу бијелог снијега. Зидови су потамњели, врата одшкринута, а ходнике красе шарени паравани. Рекла бих да ти паравани и шарене слике дају овом мјесту свјетла, док се на спрату чује лагано пјевушење у пролазу. С временном све стари. Кожа губи младалачку свјежину, слух се повлачи у тишину, а вид слабије хвата свјетло свијета. Срце је једино које и даље куца. То је доказ да је важно оно изнутра, јер крв која нам даје живот протиче унутар нас, а не споља. Битно је имати то свјетло како бисмо побиједили таму, а то свјетло су они искрени осмијеси и стидљиви погледи. Нећу ти признати да су моји погледи само за тебе. Са сумњом сам гледала како твоји кораци прате моје и застану пред овим старим прагом. За друге си био обичан и доступан, а за мене недодирљив, попут  врха планине који се с мојим сваким кораком повлачи још два унапријед, остављајући ме у тихој чежњи. Откуд та скривена знатижеља за мојим очима, мислима, уснама? Како твоја вјетром ношена знатижеља налази дом баш у мојој души? Иако се заиста трудим, не могу се зауставити и не рећи твоје име као молитву, кад ми увијек даје спокој. Док град тоне под тишином кише, у мени се буди прољеће кад нам се погледи сретну. Срце ми заигра кад си близу, а куца још јаче кад ниси, журећи да стигне до тебе. Док хладни вјетар шапуће преко мојих  образа, топли капут ме грије од зиме, а крв млада и брза, тече ми кроз вене кад смо заједно, руменећи ми образе нијансом црвеног вина. Рекао си да ти је најљепша боја раног неба, а онда си неочекивано примијетио дубину мојих модрих очију. Никада ниси марио за књиге, али сваку моју изговорену мисао слушао си с дивљењем и њежношћу, као да у рукама држиш светињу. Твоја дјечачка лудост постала је мушка озбиљност коју нисам вјеровала да посједујеш, сада те не могу замислити без ње. Да ли си и то промијенио због мене? Немој мислити да ја то не видим, већ волим то сакрити од других и бесрамно држати само за себе. Нећу ти опростити што си потајно ушао у мој свијет и украо ми срце, тако лако и без имало труда. Не, нећу ти опростити јер ти то не заслужујеш. Мој поглед ће бити довољан, а срце ће се суздржати да се не заљуби поново у тебе. Док ти пишем ове ријечи, знај да већ јесте. Толико је разлога зашто не бисмо могли, зашто је све погрешно и рођено да умре. Зар то није трагедија живота?!

Све што се роди, суђено је и да умре, али то не значи да није вриједно живота. Нећу ти признати да си за мене вриједан те искрене и дубоке љубави, вољети те онако како само срце зна, коме припада. Можда ћу ти то рећи сутра, када сунце поново обасја ту улицу. Можда ти шапнем у пролазу, док на ходнику причаш са својим друговима онако тихо и лагано само за твоју душу. А можда ти ни не кажем, јер ћеш ме предухитрити и рећи први. Мојим мислима долази крај и зауставља се баш овдје на тој улици.

Вечерњи сати полако се ближе крају, као што се и моје ријечи тихо завршавају, а срце и даље мисли о теби и неће да стане. Јесен краси ту улицу док мјесец излази и уличне лампе се гасе, као да је лагано штити од хладне кише све док не пређе у бијелу зиму. Испод тог шуштећег лишћа сакрило се и моје срце од зиме, од таме, али не и од тебе. Ипак, док мјесец посматра улицу прекривену лишћем, свака кишна кап протиче кроз мене, тихо и неодољиво, као што љубав не може бити задржана.
 

Теодора Кнежевић, II-3