Посјета Народном музеју у Београду

Књига се отворила.

Када завирите у историју, можемо ли рећи и успомене, осјећате се сигурно и величанствено. Додворавате се, мислите, то сам и ја у траговима данас. Прижељкујете да достојанствено бар погледом озарите оно чега сте срцем дио. Поносни смо на ту отворену књигу која стоји као опомена у којој ни словце урезали нисмо.

Лоза Немањића се кривудавим линијама указала својим заслугама испред нас. Занимљив историјски час, више за наук неголи подсјећање, опростио нас је заборава. Гледали смо у њихову бесмртност, познавши само обрисе. Отимајући се, у наслијеђу испод окова успјели смо сачувати духовност испрекидану унутрашњим неслагањима и немирима.

Духовни кључ који ми данас носимо око врата трпи заборав и враћа нас изнова да се осујетимо туђег.

Бранковићи кроз предање труле на издају, а ми потоњи, њихови изданци, уз леђа. Ни предање ни садашњост нису у сагласности, па тако ни ми више поуздано нисмо ни саборци ни издајници. Менталитет нас грчевито држи једном путањом, гријешимо, падамо, ломимо се, па нас и присвојена принцеза подсјећа да је била приморана, често несрећна, онако како својом судбином и данас многе жене указују. Трпљењем до спаса, јастуком којим је узвисише не умањује њену тугу која се прикрила мраком нестајања, Симонида. Све што нас представља касније се опустоши недовршеношћу.

Музеј снова, знања, историје или успомена, како коме.

Са степеница Музеја гурнуше нас у бљештавило Београда, затворисмо књигу. Требало је ићи даље, у корак с временом или према плану екскурзије, како ко!

Часу историје у Музеју присуствовали су ученици првих разреда Грађевинске школе.