Ученички радови

На овој страници можете погледати разне радове ученика Грађевинске школе

Филм „Срцем за срце“

Филм „Грађевинска школа од првог степеника“

Литерарни рад наше ученице Саше Калинић

Пјесма гласнија од смрти

Двадесет први вијек, мај, 2019. године,суботње топло вече, негдје око пола ноћи,Бањалука живи свој ноћни живот. Шетам градским улицама. Са свих страна чују се звукови. Неко је напокон „дочекао“пунољетство, некодијете, а неко бар слободно вече. Запутих се тако ослушкујући и посматрајући све око себе. Људи, тетурајући улицама, забасају и у мој видокруг. Неки пјевају, неки заокупљени ономАном и њеним другарицама, а неки, као ја, употпуности неинтересантни  са тим својим јасним циљем ка којем су се упутили. Поред менепрође и један пар. Загрљени шеткају, ни не примјећујући ме. Он види само њу она само њега. Скоро празни аутобуси развозе своје посљедње путнике.Пут ме наведе крај једне кафане. Прођох испод разнобојних лампиона објешених тик испред ње. На први поглед празан простор био је тек благо освијетљен. Али нешто ме ипак натјера да зауставим корак. Подрум, помислих кад чух звук који је допирао из ње. Прислушнух мало и чух познату мелодију и те стихове.

„Ево зоре, ево зоре…“

Одзвањао је сложни хор.

„ Хеееееј…“

Одзвањали су весели гласови.

„Ђурђевдан је,

а ја нисам са оним кога волим…“

Један вијек раније. Хладно мајско јутро, 1942. Шести мај, илити Ђурђевдан. Вагон. Човјек на човјеку. Мук. Одјекују само звуци воза. Који вози – гдје? То нико не зна, али сви ипак наслућују. Опет исти стихови.

„Прољеће на моје раме слијеће

ђурђевак зелени,

ђурђевак зелени 

свима осим мени…“

Сада тиши. Испуњени тугом и страхом. Путују. Путује њих три хиљаде. Свако има своју прошлост, свако своју причу, а ипак иста их судбина чека.

Вратимо се још неколико сати у прошлост. Четири ујутру. Хладан и тих град не схвата шта ће се у њему збити. Можда слути. Године су то рђаве биле.

Колона дуга, не види јој се крај. Иду сви заједно. Гдје? Зашто? На Ђурђевдански уранак не иду, то знају. Гдје иду– наслућују! Зашто су ишли, нико ни до данас није успио да схвати.Хладно јутро пропараше крици. Кука народ. Тражи спас. Али спаса нема. Утваре без душе и стида зажелише им зло. Умислише да су богови. Прописаше им судбину. Судбину, коју нормалан човјек ни најгорем непријатељу не би зажелио. Можда, да су то Ђурђевданско јутројадни људи ватру запалили. Можда би злотворе, као у празничној легенди, од огњишта отјерали.

 Стигоше вагони. Крици још јачи. Изађоше усташе. Униформисане, чисте и наспаване. Озарених лица. Они су ноћас мирно спавали, а и вечерас ће након што заврше намијењену им „дужност“. Мржња им очи прекрила. Завист им срца изјела. Ни један од њих више није човјек. Њихова физичка сличност са човјеком, са људима тим на кољенима испред њих, само је блиједо сјећање на људско биће које бијаше некад ту. Страшан призор је преживјело Сарајево те 1942. Крике надгласаше узвици војника:„’ајмо, водимо вас на ђурђевдански уранак.“Вагони се отворише и људи уђоше. Један крај другог, један на другом. Као животиње. Као да су мање вриједни од својих мучитеља. Сјетих се реченице из романа „Животињска фарма“: „Све су животиње једнаке, само су неке једнакије од других“. Сви су људи једнаки, само су неки једнакији од других! Наша прошлост!Наша бодућност, да ли ће и она бити иста?!

И ето, тако дође моћ на овом Балкану једном усташи, којем мој народ би мрзак. Ми постадосмо једнаки, а они једнакији од нас. Добише моћ да одлучују умјесто нас.

Напунише се вагони. Затворише их, и тек им мало зрака оставише,да дишу. „Доброчинитељи“!Возови смрти се покренуше и упутише друмом ка сјеверу. Остаде Миљацка,у том тренутку једини сигурни свједок тог мрачног догађаја.Незнајући да има среће што не тече крај њиховог циља. Што неће бити свједок ужаса који их тек чека. Свједок тог ужаса биће Сава.

Тугују људи. Плачу и кукају. Можда је то посљедњи Ђуђевдан који ће дочекати. Страх и стрепња расту у њима. Сати пролазе. Неизвјесност,све већа.

Нешто није дало мира том нама непознатом човјеку. Да ли бунт или понос, који је идаље текао његовим венама? Запјевао је.

„ Прољеће на моје раме слијеће

ђурђевак зелени,

ђурђевак зелени 

свима осим мени…“

Зашто пјева? Зар не зна шта га чека? Чудили су се затвореници.

„Друмови одоше, а ја оста,

нема звијезде Данице,

нема звијезде Данице,

моје сапутнице…“

Пјевао је младић. Сад већ из свег гласа. Он поста пламичак бунта који је тињао. Упалише се још два-три. Њихов пламен пређе на још неколико присутних. Возје још увијек путовао. Нису се више само точкови чули. Гласови. Хор. Уједначен. Пјевао је!

„Хеј, ево зоре, ево зоре

Богу да се помолим.

Ево зоре, ево зоре

Хеееј…“

Чули су их и они. Бијаху им прво смијешни,па им довикнуше: „ Шта је, Срби, радујете се теферичу у Јасеновцу…“ Нису стали. Пламен је све више буктао.

„…Ђурђевдан је,

а ја нисам с оним кога волим…“

„Зашто пјевају? Ко им је то дозволио? Зашто се радују? Не, не радују се. Покушавају доказати да немамо моћ над њима. Е, па имамо. Миим и ваздух можемо ускратити, а да их не можемо натјерати да не пјевају.“ И ускратише им ваздух. Затворише и те мале доводе зрака. Наставише пут ка озлоглашеном логору Јасеновац.

Шетам поново бањалучким улицама. Иста пјесма. Гласна и неуништива. Одзвања око мене. На лицу ми се оцрта благи осмијех. Схватих. Њих су убили. Крволочно! Али свој циљ до краја нису испунили. Нису успјели да их ућуткају! Да угасе и посљедњи пламичак. Он оста да гори. Да опомиње. Годинама, вијековима. Пјесма, дух бунта и борбе, преживјела је.И исти стихови одзвањају и ове 2019. Сваког дана, а не само Ђурђевдана.А у мени остаје само нада, да их нико никада више, неће пјевати као те 1942.

Саша Калинић I4

ЈУ Грађевинска школа, Бањалука